Book dossier

Znak i njegova deca

by Dejan Stojanović

*Dejan Stojanovic, Znak i njegova deca (The Sign and Its Children), Prosveta, Beograd (Belgrade), 2000* By statement: Dejan Stojanović. Series: Savremena poezija LC: PG1419.29.T587 Z44 2000 **ZNAK I NJEGOVA DECA** Traganje za kompaktnijim i esencijalnijim odnosima između poetskog iskaza i slike (simbola) uslovljava nove kvalitativne i stvaralačke akcente pesmotvoračkog zahvata Dejana Stojanovića u odnosu na dosadašnji poetski opus. Odanost zaumnim jezičkim suštinama, "jezikoslovlju" i hermetičnosti značenja, svrstavaju Stojanovića u mali i autohtoni krug pesnika koji poslednjih nekoliko decenija predstavljaju osnovnu kreativnu i umetničku snagu srpske poezije. Pesnikova ezoterična radoznalost preispituje oblikotvorne prauzroke sveta—Znak i Zrak; prve rušitelje i graditelje, primarne metafore postojanja, koje se u međuodnosima analogije i poricanja multiplikuju do večnih istina postojanja i trajanja nasuprot prolaznosti zemaljskih dana. Simboličko i transparentno, metafizičko i magijsko formiraju koncentrične krugove značenja koji svoju jedinstvenu elementarizaciju ostvaruju u odnosu na osnovna ljudska stremljenja; ka nebeskoj i božanskoj suštini ili opijajućim ponorima bezdana apsolutnog zaborava. -Petar V. Arbutina **PRKOS TAMNIM SILAMA** Ako je tačno da poezijom, da poetičkim delom i činom struji čist vazduh, sa svojim iskošenim, zavodničkim pogledom, još je tačnije da pesnik ulazi u reč, logos, stih, metaforu, apostrofu, kliktanje ili ćutanje, sa svojom unutrašnjom energijom. Prema pitanjima filozofije života Dejan Stojanović nema direktne afinitete. Uprkos tome, postoji u njegovom pesničkom delu nešto iz štimunga, atmosfere, "filinga", pitanja ove vrste, koja pripadaju određenoj viziji početka i kraja, inicijacije i vaskrsenja; naročito je njegova poezija takva, solidarisanje sa bujičnim, primarnim životom, kao i čudesno osećanje zore i sutona, , svetlosti i senke, nemira i spokoja, tako da iz njegovog pretapanja proizlazi isti neumorni utisak vedrine u svetlo-tamnom ili svetloljubičastom. Ta neumorna, neiscrpna vedrina Dejanove poezije nije pijana, razuzdana pomama od života, nego je većma jedan etički i estetički ponos i prkos tamnim silama i zlim ljudima. Dakako, ova vrsta vitalizma je ukorenjena u humanom, lekarskom, takođe sudbinskom zadatku; jednoj visokoj, neusiljenoj misiji čoveka koji istinu nalazi među ljudima, a ne mimo ljudi, u staklenoj kuli sebičnog, lažnoromantičnog osećanja sveta drugih, ili po priviđenju jednog bez drugog, baš kao u pesmi "Razonoda praznine". Svaki znak je zbir znakova Nijedan nije potpuno sam Praznina ne broji znake U transu pred njima gubi pamćenje Kakav su samo izvor zadovoljstva Ustreptali i prodorni znaci Beskrajna praznina Sve ih lako prima "Traganje za kompaktnijim i esncijalnijim odnosima izmedju poetskog iskaza i slike (simbola) uslovljava nove kvalitativne i stvaralačke akcente pesmotvoračkog zahvata Dejana Stojanovića u odnosu na dosadašnji poetski opus. Odanost zaumnim jezičkim suštinama, "jezikoslovlju" i hermetičnosti značenja, svrstavaju Stojanovića u mali i autohtoni krug pesnika koji poslednjih nekoliko decenija predstavljaju osnovnu kreativnu i umetničku snagu srpske poezije. Pesnikova ezoterična radoznalost preispituje oblikotvorne prauzroke sveta—Znak i Zrak; prve rušitelje i graditelje, primarne metafore postojanja, koje se u međuodnosima analogije i poricanja multiplikuju do večnih istina postojanja i trajanja nasuprot prolaznosti zemaljskih dana." (Petar V. Arbutina) Iza tih očiglednih biljega i veduta, nad kojima naoko usamljen bdi i smotri, bistro vidi i čisto sanja naš pesnik Dejan Stojanović, rasprostire se jedna neobična, koliko mitska toliko, do dnevnog reporterskog usklika, zemlja praotaca i potomaka, u istoj pesničkoj kantileni. Jer, to ćemo ponoviti, prostor je u Dejanovoj lirici pouzdan, a vreme je leprsavo, nepouzdano. Zemlja je njegova prvočevina, a nebo je njegova tajna, mimezis, zagonetka. Zemlja jesam, podsećaće nas Stojanović na vrhovnu poemu, na lament Desanke Maksimović. Zemlja i dar očiju, mitsko i zavičajno tle, vladaju širokim magnetnim poljima knjige. Naoružan koracima po zemlji, pradedovskoj i ovoj, ništa manje suđenoj, današnjoj, pesnik vaznosi poglede, otkriva nebeske svetlosti, podiže ekumensko blago pogleda. Svaka Dejanova pesma je pisana i očima i govorom tako da je vidokrug sve širi, a zenice sve dublje. Čak i minulim, mrtvim, usnulim stvarima i pejzažima, visinama i dolinama, toposima vraćaće izgubljenu energiju ili zatomljenu vodu vidarušu. "Znak i njegova deca" je poetski utemeljena i simbolički dograđena knjiga stihova koji se susprežu po merama gradacije i po čvrstini konotacije. Ne opisujući suvišno, ne pevajući preglasno, on će omogućiti da udišemo mirise, da delimo ljubavi, da gledamo daleko, da dodirujemo blisko, da naokolo izbijaju pupoljci nepoznatog endemskog bilja, koji sa plodovima zemlje stižu na nebeske gozbe. Iz tamne pojmovne aure odjednom vrcaju i zasvetlucaju ozareni predeli i progovara "krv hajdučka, duša devojačka". Zalebdi u Dejanovoj lirici i nešto smesno i nešto bdesno, iz znaka u znak, iz zraka u zrak! -Miroslav Mirković Buca Ilustrovana politika, rubrika Čitati ili ne čitati, broj 2177, 7. X 2000. **SIMFONIJA ZNAKOVA ILI SKLADNA PORODICA** Dejan Stojanović od početka svoga pevanja pa do danas ostaje veran filozofskom pogledu na svet. Iako je njegova poezija u neprestanom odgonetanju postojanja i smisla, vrhunac svog približavanja filozofiji, a mogli bismo reći i poistovećivanja s njom, ona dostiže u zbirci "Znak i njegova deca." Ova knjiga svoj prostor traži i nalazi u vremenu pre vremena—u iskonu, onda kad u početku bese Reč". Znak je reč Deljenje znaka jeste deljenje reči Dok je reč bila Jedno Nije joj trebao jezik Kada se izdelila Započeo je razgovor Znak sebe sluša ("Reč i znak") Pevanje o znaku i njegovoj deci moguće je objašnjenje sveta, postojanja i opstajanja, svedeno na začudjujuce malo komponenata. Glavnu ulogu igraju znak i (iliti) zrak. ("On stiže tamo /Gde zrak ne može da priviri"), noć i, ili, tama i prostor odnosno praznina—ništa ("I ništa je deo svega / Bez ništa sve bi bilo ništa"). Takođe je začuđujuće do koliko i kakvih sve značenja pesnik dolazi ukrštajući ove svoje osnovne elemente. A svi oni zajedno proizlaze iz jednog i jesu Jedno, jer "Znak prebogat za Jedno / Nemilosrdno izdeli sebe": Jedno telo je znak Drugo putokaz Odstojanja među znacima Raskršca Kada se potpuno sažme Ostaje sam i jedno ("Jedno") Ova poezija je sva u paradoksima, ali paradoksima koji nisu smišljeni da bi nas šokirali neverovatnim sklopom krajnosti, već su tu da nas iznenade svojom dubokom logikom, u kojoj se krajnosti prirodno otkrivaju kao istovetnosti: Nadnebni izroni zrak ........................................ Oseti mir ugasle strasti Sreću beznanja u konačnom saznanju Bezbrigu i slast nemanja slasti Nasuprot kretanju i umiranju ("Nadnebni znak") I ništa ne štrči, ne bode uho, ne zvuči pretenciozno, što često može da se dogodi kada je ova vrsta poezije u pitanju, već se sve sliva i preliva jedno u drugo i sve je u svemu. Kao neka velika pesma vasione, u kojoj ima puno elemenata od drame kosmičkih razmera, ali koja se ipak pretvara u prefinjeni ples. U čarobnu lakocu muzike, ali i u otkrovenje koje istovremeno ostaje i tajna. Ljubav je jedno od vrlo važnih znacenja ove knjige i njenih znakova: Kako je srećan Vrhovni znak Dok sebe gleda U drugim znacima ("Porodica znakova") Međutim, ljubav je data veoma široko, ona je i pojedinačna ali, gotovo uvek, i opšta ("Znak je jedno nebo / Znakom--drugim nebom--okruženo" ili "Noć bi bila sama / Da nema znaka koji je budi"), pre svega, to je ljubav zajednice, koja se kroz ljubav stvara i kroz nju postoji ("Svaki znak je zbir znakova / Nijedan nije potpuno sam"). Zbirka "Znak i njegova deca" može se smatrati nekom vrstom kosmogonije, ona je svakako pesnikova najznakovitija knjiga, koja zahteva posebnu čitalacku pažnju i posvećenost, ali koja taj trud nagrađuje jednim neobičnim i vanrednim osećanjem jednostavnosti. Paradoksalno, ali u savršenom skladu sa poezijom o kojoj je reč. To je i knjiga svojevrsne vedrine: Znak je osmeh praznine Kako je samo sama bez njega Praznina koja se smeje Probuđeni je znak ("Zrak i znak") Pred nama je i knjiga mudrosti bitisanja i trajanja: I odstojanja su deo reda Oko znaka sve mirno s vrha gleda ("Oko znaka") Ili: Znaci se sudare ponekad Uniste jedno drugo ........................................... Iz sudara dva znaka Rađa se nov svemir znakova ("Sudar dva znaka") Sledeći stihovi imaju u sebi i nesto od njegoševske upitanosti: "Šta je covjek, a mora bit čovjek?": Nije lako biti Znak Lakše je biti ništa ("Čuvari mira") Suština znaka je u letu— "Let je mera sveta": Nebo za nebom Krilo za krilom Život Znaka jeste let Kad znak prestane da leti Nestane nebo ("Znak i let") Ali, da li Znak Dejana Stojanovića može prestati da postoji, da traje, da se preobražava u ništa i ponovo rađa iz ništa? U ovoj knjizi ima svega osim smrti. Kraj Znaka jednostavno ne postoji; ako nestane u jednom obliku, pojaviće se u drugom: "Ništa i Znak su najbliži rod / Ljubavlju pretvoreni u jedno". Znaku sve služi: "Tama nikada nije izneverila svetlost / Ona ponosno čeka". Zrak i nista igraju svoju večnu igru u večnoj potrazi jedno za drugim, to jest za samima sobom: Ništa i znak opet se traže Usna svetlog tela traži usnu mraka Erotika zraka ("Ništa i Znak") Zagledan u suštinu večnog, Dejan Stojanović nam svojom knjigom "Znak i njegova deca" nudi čitav spektar prinicljivih posmatranja i dubokih uvida. Pred nama je nasa vasionska kolevka (u kojoj "Iako sve svuda žuri / Ništa nikuda ne ide") i mogućnost da se bar na tren vratimo svom kosmičkom domu i osetimo da smo i sami jedan njegov znak, odnosno jedno od njegove, to jest, Znakovljeve dece. Jer, kako pesnik podseća: I kad se izdeli Ostaje Jedno Sijanje i sejanje sebe Sobom u sebe pada ("Znak i brzina"). -Nevena Vitošević Književna reč, broj 513, februar 2001. **ZNAKOVI SMISLA** Središnja, ključna misao vodilja treće knjige pesama Dejana Stojanovića potpuno je obelodanjena u uvodnoj prilog pesmi "Nadnebni znak" kojom se otvara zbirka "Znak i njegova deca." Poput terazija, na jednom njenom tasu je misao sa težinom spoznaje tajne novog vida praiskona, odnosno njegovog, u svemu začetnog, znaka zametnutog u vaseljenskom vrtlogu. Pesma "Nadnebni znak" je kao belutak bačen u središte vode bezdane, odakle je ko zna kad i kako do kopna, do svetlosti, ili do dlana izronio. Nakon ponovnog dospeća do dna, odakle će samo svetlosnim zracima da se oglašava , javiće se između obala korica knjige pet koncentričnih krugova imenovanih kao "Vrhovni znak", "Znak i ništa", "Lice znaka", Reč i znak" i "Znak i san", Poslednji, prividno najmanji, ali koji podlokava i razdire sve dubine Nevremora koje se igra tlom zemaljskim. Kako u prvom, tako i u svim potonjim poetskim krugovima, osim pojma Znak kojeg pesnik uvek ispisuje velikim slovom, javlja se i drugi, takođe sa značenjem "Oblikotvornog prauzroka sveta kojeg preispituje pesnikova ezoterična radoznalost" (zapažanje recenzenta Petra V. Arbutine). Reč je o Zraku sa ne samo metaforičkim značenjem graditelja i rusitelja. Zrak je, po Stojanoviću, "osmeh praznine", a "Praznina koja se smeje / Probuđeni je znak". U drugom ciklusu, "Znak i nista", u središtu filozofsko-poetske opservacije jeste pojam ništavila ili nule. I nije reč o bezizlazu, jer "Ništa je postojano samo dok Znak spava". U ništa se i Vrhovni Znak pretvara, i to u trenu kada je najmoćniji. Bitno je istaći onu primarnu odrednicu kojom se Dejan Stojanović izdvaja iz mnoštva pesnika ne samo svoje generacije. Njegov lirski koncept, kojeg iz knjige u knjigu neprestano dograđuje, zasnovan je na kosmonizmu, filozofskom pogledu na svet, koji na vasionu, zajedno sa čovekom i svim sto je čovecansko, gleda kao na jedno veliko jedinstvo i celinu, a na duh kao na ogledanje vasione. Hipoteze Kanta i Laplasa o postanku sunčevog sistema, kosmogonija, a posebno ono mitsko i metafizičko u njoj što se odnosi na stvaranje i postanje sveta koji je "celokupnost svih pojava u prostoru i vremenu", sve je to poetski veoma uspešno utkano i u Stojanovićevim prethodnim knjigama, "Krugovanje" i "Sunce sebe gleda". Filozofsko često nadvlada ono lirsko, ali melodioznost i metaforicnost, u leksičkom pogledu bogata poezija Dejana Stojanovića, koji punu deceniju živi i stvara u Čikagu, čine ga lirikom-kosmosofistom koji nastavlja poetsku nit začetu lirskim krugovima Momčila Nastasijevića, Vaska Pope i Aleka Vukadinovića. -David Kecman Dako Borba, 15. 3. 2001. **Table of Contents** **ZNAK I NJEGOVA DECA** Nadnebni znak 5 **VRHOVNI ZNAK** Znak i praznina, Porodica znakova, Zrak i znak, Znak Svetlonosac, Zrak osvaja tamu, Vid vrhovnog znaka **ZNAK I NIŠTA** Dok Znak spava, Ništa i znak, Znak i brzina, Beskrajni znak, Čuvari mira, Znak ljubavnik, Nula i znak, Razonoda praznine **LICE ZNAKA** Znak i let, Nebo i znak, Znak i mrak, San znaka, San, Znak kap, Lice u lice, Dom Znaka **REČ I ZNAK** Znaci, Ljubav znakova, Sudar dva znaka, Postelja znaka, Znak Orfej, Oko Znaka, Reč i znak **ZNAK I SAN** San znaka i buđenje, San oca, Jedno, Skok znaka, Zrak i mrak, Zvezda i znak, Dva znaka, Lutalice i izgnanici, Ljubav dva znaka, Kometa, Zemlja i svetlost Beleška o autoru 59 ***Znak i njegova deca, The Sign and its Children LC: PG1419.29.T587 Z44 2000