Book dossier

Tvoritelj

by Dejan Stojanović

*Dejan Stojanović, Tvoritelj (The Creator), Narodna knjiga, Alfa, Beograd (Belgrade), 2000* By statement: Dejan Stojanović. Series: Biblioteka Savremeni srpski pisci, (Unnumbered) Source records: Library MARC record Library MARC record Language: Serbian Dimensions: 21 cm. Pagination: 102 p. ; LCCN: 2001364939 LC: PG1419.29.T587 T88 2000 Subject: Poetry **ZNAČAJNI DOMETI KRATKE LIRSKE FORME** Sasvim opravdano, može se reći da je Dejan Stojanović (1959) u svojim do sada objavljenim pesničkim knjigama uspeo da uspostavi i omeđi svoj pesnički svet. Ono što taj svet održava jeste određeni pesnički koncept, pojam koji odmah iziskuje nekoliko objašnjenja i razgraničenja. Pre svega, ako je koncept misaona, odnosno čisto misaona kategorija, postavlja se pitanje u kojoj meri se razlikuje onaj izvorni, primarni, filozofski koncept od drugih oblika ovog pojma. U nekim, (čisto) filozofskim konceptima, misao, sama po sebi, na kraju jednog procesa ostaje ono što je bila i na početku tog procesa. U okviru pesničkog koncepta, međutim, misao se, gotovo uvek, s obzirom da je poezija umetnost, neposredno ili posredno služi čulnim sredstvima—slikama, jezičkom melodijom. Zato tvrdnju o postojanju apstraktne poezije, bilo da je reč o poeziji u kojoj preovlađuju slike, bilo, pak, o onoj misaonoj, metafizičkoj, uvek moramo dodatno komentarisati. I Stojanović je shvatio razliku između filozofske i takozvane pesničke misli, pa, u pesmi, "Čista misao" to ovako ilustruje: "Izvija se i provlači / Kroz šumu izazova / Sve bi da je zavede / Ako izdrži izroni čista". Ovakva, čulno obogaćena misao u poeziji ne znači da mi određene pesničke činjenice ne možemo imenovati ili objašnjavati misaonim ili folozofskim terminima. Stojanovićev pesnički koncept upravo ukazuje na jednu misaonu osnovu koja ima filozofske i poetičke reference. Naime, i u ovom slučaju mi, jedan, pesnikov koncept, ne nazivamo filozofskim konceptom, između ostalog i zato što su filozofski koncepti uvek do kraja misaono dograđeni i zaokruženi, a pesnički koncepti nisu niti mogu biti takvi. U poeziji niza srpskih pesnika, čak i onih koji pripadaju krugu takozvanih čistih liričara (Crnjanski) nailazimo na elemente pojedinih filozofski sistema ili pravaca koji su postali pesničke, čulne činjenice, kao što se ovo dešava i u poeziji naglašeno čulnih, metafizičkih pesnika (Branko Miljković). Zato se može reći da pominjanje "atoma", "nečujne melodije" "elemenata" . . . u Stojanovićevoj poeziji nesumnjivo upućuje na predsokratovsku misao, ili onu prvu, izvornu filozofiju, u kojoj Biće i mišljenje još uvek nisu bili odvojeni. Atomisti, pitagorejci, filozofija praelemenata, ili Zenonove aporije--to su uporišta Stojanovićeve poezije, koja istovremeno ostavljaju pesniku mogućnost da pesničkim sredstvima uobliči celine svojih pesama. Materija i kretanje u osnovi su Stojanovićevog pesničkog sveta. Nije ovde u pitanju materija kao neka bezoblična masa, niti kao nekontrolisano kretanje, već se, u skladu sa teorijom o haosu i kosmosu, polazi od uobličene materije, od oblika kao osnovne materijalne jedinice i od osmišljenog kretanja, kojim upravljaju istovremeno i prirodne sile i čovek. Naravno, u Stojanovićevoj poeziji nije rekonstruisana neka celovita kosmogonijska teorija, niti se insistira na nekom, do kraja određenom, sakralnom ili svetovnom demijurgu, već na jednom opštem kretanju koje liči na "treperenje" materijalnih čestica i koje uvek ima svoj cilj, više ili manje dostižan, normalan ili apsurdan, logički ili alogički. (U pesmi "Treperenje" autor je poređao elemente uključene u ovaj oblik kretanja: "krivo drvo", "ravnodušnog galeba", "zvezdu", "čoveka koji gleda", "iskru", "snagu", "vatru", "užas", "raspad", "vonj", "mir".) Tvoritelj, Oblik, Znak . . . , Krugovanje—ovi naslovi Stojanovićevih pesničkih zbirki najbolje ukazuju na dve pomenute dimenzije njegovog pesničkog sveta—na materiju i kretanje. Kretanjem u Stojanovićevoj poeziji upravljaju dijalektički zakoni, koji se primenjuju paralelno, u saglasju, ali, istovremeno i u znaku suprotstavljanja: pesnik polazi od oblika kao ostvarenog cilja, ali, istovremeno, tvrdi da cilj i put prema tom cilju, odnosno "cilj" i "čin" lako menjaju mesta, što ima i etičke i estetičke konotacije: I što se stvori I što se zbroji I što se potroši Sve čini čin Išto se nada I što se ne postigne I što je muka Sve čini cilj ("Cilj") Fizičko kretanje u Stojanovićevoj poeziji u osnovi je paradoksalno, kao odjek Zenonovih aporija, a takvo kretanje prate i verbalni paradoksi: "Smejem se i drugima je hladno". I slikovno kretanje ovde može biti uslovljeno paradoksima koji su sada prevashodno etički intonirani. "Iako istinu nosi / Nijedan oblik / Ne doseže je / Zahvaljujući tome leti". "Širenje" i "skupljanje" oblika u Stojanovićevoj poeziji lako je i ljupko, kao što se šire i skupljaju pneuma ili monada. Tako jedan "oblak" kao elementarni prirodni oblik, "U bezbroj želju pretače / Nasmejan dok sebe guta." Ako su materija ("oblik") i kretanje u temeljima Stojanovićevog pesničkog sveta, pa ako, u odnosu prema ovim pojmovima dolaze do izraza elementi jednog iz pesnikove lektire proisteklog koncepta, koji se nazire kroz pesničku strukturu, onaj drugi pojam, koji je Aristotel, uz materiju, dalekosežno uočio—forma—ukazuje na pesnikova poetička i teorijska načela. Svako ko je upućen u književnoteorijsku terminologiju, uočiće u Stojanovićevoj poeziji nominalno prisutne pojmove vezane za stvaralački postupak ili za umetničku, pesničku formu. U srpskoj, kako klasičnoj tako i savremenoj poeziji, pesma i pesničiki čin česti su, gotovo obavezni pesnički motivi. Jedan, opšti obrazac ovakvog pesničkog opredeljenja ukazuje na težnju da se iskaže sopstveno viđenje pesme kao umetničkog fenomena, i, naročito, mogućnost učinka toga fenomena u svetu i životu. Stojanović je, čini se, jedinstven po insistiranju na pesničkoj "obradi" nekih neprekidno aktuelnih pojmova pesničkog čina i pesničke forme: doživljavanja, opisa, prepričavanja, iskazivanja, znaka . . . Ako ovaj pesnik "doživljaj" poistovećuje sa "istinom", a , nasuprot imenovanju kao najčešće pominjanoj vrsti stvaralačkog postupka, ističe "izricanje", onda takvi stavovi najbolje ukazuju na prirodu njegovog odnosa prema jednom sistematski 'obrađenom" pojmu u njegovoj poeziji -- "znaku" -- kao prema dominantnom obliku iskaza u toj poeziji -- sažetoj, kratkoj lirskoj formi. Znak, kao jedan od osnovnih estetičkih pojmova u XX veku za Stojanovića je višestruki izazov u svim fazama njegovog stvaralačkog postupka. Upravo se u znaku stiče mnoštvo dimenzija, kao što se, istovremeno, stavlja na probu jedan pesnički odnos koji bi obuhvatio sve te dimenzije: opštu, posebnu, pojedinačnu, čulnu i duhovnu, jezičku i značenjsku. U skladu sa zahtevima svoga pesničkog koncepta, Stojanović ponajviše teži približavanju opšte i pojedinačne dimenzije znaka, to jest poistove}enju "forme" ovog pojma s pojedinačnim fizičkim i duhovnim pojavama sveta i života, istorije i umetnosti. Doživljaj i ono što u tom doživljaju prirodno dominira, emocije, ima prevagu nad racionalnom, saznajnom komponentom u Stojanovićevoj poeziji. A ove, doživljajne, emocionalne činjenice, presudno utiču i na njegovu pesničku "kratkoću". Takav odnos prema "znaku" i drugim tematskim "jedinicama" u Stojanovićevoj poeziji, naime, bitno usmerava ovog pesnika u pravcu lirike , ili "lirske kratkoće," a ne u pravcu racionalno-intelektualne sažetosti. U Stojanovićevom doživljajnom odnosu prema "znaku", ali i drugim osnovnim motivskim jedinicama njegove poezije, sadržani su i slikovni (imaginativni) i refleksivni i melodijski impulsi te poezije. Takvi impulsi doprineli su pojavi nekih autentičnih obrazaca Stojanovićeve "maternje melodije". Iskra ti senka Bajka ti san Ti majka mira Opsena i raj Želja ti varka Mašta ti srž Ti otac zraka Izvor i moć Plav i crn Vatra i vrisak Jezgro vulkana Samom sebi dom ("Dom znaka") Stojanovićeva "lirska kratkoća", naravno, ne pojavljuje se izvan tokova savremene, moderne srpske lirike. Njene korene treba tražiti u Nastasijevićevoj i Popinoj poeziji, kao što pojedinačni leksički elementi Stojanovićeve poezije, ili, pak, pesnički koncepti odnosa prema nekim pesničkim motivima, upućuju na Branka Miljkovića, i još ponekog od najboljih predstavnika savremene srpske lirike. Ali, u pitanju su samo fragmentarni odblesci, uključeni u dobro zasnovanu i uspešno oblikovanu celinu jednog veoma interesantnog pesničkog sveta, koju, kao i sve jezičke, krhke tvorevine, treba pažljivo dograđivati i dorađivati, braniti. -Miloslav Šutić Književna reč, broj 515, jul 2001. Odzivi, str. 67, Konras, biblioteka Groš, Beograd 2002. **BELINA SVETA I PAPIRA** Posle tri pesničke knjige: "Krugovanje" (1993, 1998, 2000), "Sunce sebe gleda" (1999) i "Znak i njegova deca" (2000), Dejan Stojanović se još jednom upustio u neponovljivu avanturu stvaranja--odnosno tvorenja. Demijurški izazov koji se nalazi u biti svakog stvaralastva, u ovoj knjizi je dvostruko ostvaren. Pesnik ovom knjigom tvori svoj poetski svet—jedno pusto prostranstvo (konkretnije belinu papira) naseljava duhom i smislom, a s druge strane, segnuvši duboko u dijahroniju prati nastanak pravog sveta i svemira. Zbirka pesama "Tvoritelj" uglavnom se sastoji od kratkih pesama, međutim, na idejno-tematskom planu ona se može posmatrati i kao jedna jedinstvena poetska celina. Da bi i na jezičkoj ravni istakao drevnost vremena, stihozbirka obuhvata (a postoji li veća drevnost od perioda nastanka svemira, a time i našeg sveta), Stojanović svoju poetiku bazira na samim temeljima čovekove spoznaje sveta: vodi, vatri, zemlji i vazduhu. Stojanovićev, odnosno "Tvoriteljev", svet je na izvestan način "svet pre sveta"—svet koji još nije spoznao sebe. O tome svedoče stihovi iz pesme "Dan i mrak" . . . "Tišinu koju niko nije čuo / Mrak koji niko nije video / Uspavani mrak / Sebe čeka". Dejan Stojanović je zbirkom pesama "Tvoritelj" uspostavio veze i relacije, sklad i harmoniju između duha i materije, dajući i jednom i drugom ono mesto koje im pripada—prvo. Jer, kao sto se ideja ne moze ovaplotiti bez materije, tako ni poetska inspiracija ne moze činiti umetničko delo za sebe, dok ne prozbori kroz um i ruku pesnika. Mogli bismo reći da je "Tvoritelj" plod velike usaglašenosti pesnikove inspiracije, uma i ruke koja ispisuje belinu sveta i papira. -Oliver Janković Borba, 28, 29, 30. 11. 2000. **Table of contents:** **SVETLONOSAC** Svetlonosac, 7 Zmaj, 9 Cilj šapuce, 11 Let, 13 Bleštavo jezgro, 15 Zavesa svetlosti, 16 Perpetuum mobile, 17 Zbrka, 19 Đavo i Bog, 20 **ŠUMA SVEMIRA** Ti, 23 Čekanje, 24 Čista svetlost, 25 Svet kapi, 27 Šuma svemira, 28 Plodonosac, 29 Plođenje, 30 Novost, 31 San o tebi, 32 Azbuka, 33 Krik, 34 **GOVOR VATRE** Govor vatre, 37 Drvo, 38 Vatra i izvor, 39 Vatra i buđenje, 40 Svet i ti, 41 **ODAJA SNA** Prolazak, 45 Drvo i praznina, 46 Voda, 47 Koreni, 48 Želja, 49 Odaja sna, 50 **ŠAPAT BESKRAJA** Dan i mrak, 53 Đavo prevaren, 54 Gnezda, 55 Tunel, 56 Dan, 57 Dan sveta, 58 **NASMEJANO NEBO** Vrtlog, 61 Nasmejano nebo, 62 Vidljivo i nevidljivo, 63 Boja, 64 **MISAO I LET** Nikola Tesla, 67 Rene Magrit, 68 Svetlost knjige, 69 Atomi beskraja, 70 Orao, 71 Pravda i moć, 72 **ISTO I PROMENA** Pretapanje, 75 Promena, 76 Nepodešena čula, 77 Vid tajne, 78 Putevi, 79 Srce, 80 **OBALA I CILJ** Obala, 83 Svet I, 84 Svet II, 85 Izvor, 86 **ČEZNJIVI ELEMENTI** Bujica, 89 Čista misao, 90 Zemlja, 91 Knjiga, 92 Čeznjivi elementi, 93 Trošenje,94 Treperenje, 95 Cilj, 96 Beleška o autoru, 98 By statement: Dejan Stojanović. Series: Biblioteka Savremeni srpski pisci, Biblioteka Savremeni srpski pisci (Unnumbered) Source records: Library MARC record Library MARC record Language: Serbian Dimensions: 21 cm. Pagination: 102 p. ; LCCN: 2001364939 LC: PG1419.29.T587 T88 2000 Subject: Poetry